Писмо Др Зорана Ковачевића,помоћника директора Опште болнице Лозница са Новог Зеланда
Поздрав са Новог Зеланда од Др Зорана Ковачевића, помоћника директора Oпште болнице Лозница.
Пре неколико дана сам стигао на Нови Зеланд и још увек се привикавам на то да је овде све некако ”натрашке”. Уместо зиме је лето, уместо дана ноћ, аутомобили возе погрешном страном улице… Ипак, упркос те ‘наопакости’ овде све функционише ко’ подмазано.
Иако је овога пута главни разлог мог доласка на Нови Зеланд посета фамилији, ипак сам прихватио да радим три недеље јер мислим да је добро да и овде одржим своје пословне везе (никад се не зна шта код нас носи нови дан тј. нови избори). И премда одмор проводим радно то ми не пада тешко јер овде је све тако добро организовано па ми после поприлично хаотичног посла у протеклој години, рад на Новом Зеланду дође као одмор.
Овде су ми пацијенти били заказани и пре него што сам полетео из Србије. Смештај је обезбеђен, трособна кућа опремљена до најмање ситнице. Митсубиши оутландер паркиран испред куће. Један од менаџера болнице је већ првог дана навратио да ми пожели пријатан боравак. Све се одвија без журбе, без трзавица, без хаоса. Пацијенти стижу у своје заказне термине, сваких 20 минута а од мене се очекује да применим своје знање и искуство и на што бољи начин решим или олакшам њихове проблеме. И наравно, да их дочекам и испратим професионало, уљудно са осмехом.
Са ове дистанце од 18.000км и са можда сличне дистанце када су у питању организованост два здравствена система, покушавам да сагледам свој рад у протеклој години. У години у којој се ни један мој радни дан није одиграо онако како сам га испланирао јер су увек искрсавале неке друге, много ‘важније’ ствари. То можда понекад и јесу била оправдана померања планираних активности али су много чешће бивале ствари за које се врло брзо испотављало да нису имале тај степен хитности већ да се пре ради о томе да код нас све мора да се деси “одмах и сад”. Нама планирање очигледно није омиљењи облик понашања.
Ипак, мада ће то чудно да звучи, двоумим се да ли је у мом професионалном животу 2015-а била моја најуспешнија или можда најпромашенија година. Мислим да ће једино време моћи да разрешти ту дилему.
У 2015-ој, као део руководства болнице трудио сам се да направимо помак ка пословању које се базира на економским законитостима. Да уштедимо паре тамо где се оне непотребно троше а да се тај новац искористи за побољшање здравствених услуга које пружамо. Верујем да смо кренули у добром правцу и да има још пуно начина како то можемо да постигнемо. На пример, огроман новац се троши на одржавање зграде Санаторијума у Бањи Ковиљачи а на грејање тог објекта годишње се потроши 180 тона угља. И док у санаторијуму у просеку лежи око 40 пацијената који су на физикалној рехабилитацији, са друге стране у Лозничкој болници искоришћеност кревета је само 65%, то значи да је више од 100 кревета свакога дана празно. Стога, прелиминарна рачуница руководства болнице указује на оправданост пребацивања одељење за рехабилитацију из Бање у Лозницу. Међутим, иако цифре јасно показују исправност такве одлуке, ипак постоји велики отпор да се тако нешто спроведе у дело.
Са ове друге стране света, многи од проблема нашег здравства, изгледају ми још очигледнији. Рецимо, на Новом Зеланду, директорка болнице у којој тренутно радим је особа које је завршила факултет за менаџмент, и пре него што је ступила на ову функцију радила је на многим менаџерским позицијама по другим здравственим установама. А код нас у Србији руковођење болницама се поверава нама лекарима, који смо најчешће без икаквог искуства у тој врсти посла, и чак шта више, таман када се мало обучимо у томе, дође до промене власти (или до промене у нечијој глави!) и на место директора се поставља нови лекар коме наново треба доста времена да стекне потребна знања и вештине да би на најбољи начин управљао тако важном установом.
Још један проблем, који ми са ове дистанце изгледа још очигледнији је непрофесионалност, која је као и осталим сферама нашег друштва, завладала и нашим здравством. Од нерационалне употребе расположивим ресурсима у дијагностици и лечењу и честог непоштовања принципа медицине базиране на доказима па све до непоштовања радног времена и до тога да се здравствени радници често понашају као да пацијенти нису центар и смисао постојања њихове професије. Све то наравно утиче на перцепцију јавног мњења па је између осталог и то разлог што медицинска професија код нас више нема углед у народу који је некада имала. По том питању, овде на Новом Зеланду ствари су и те како другачије, сестре и лекари су и даље међу професијама којима грађани највише верују (додуше постоје и неке сличности- новинари и политичари су на самом дну те листе).
Наш чувени изговор – колике су нам плате толико и радимо!-нарочито не би смео да се примењује у здравству, мада је лош и за било коју другу професију. Јер од тога колико и како квалитетно радимо данас одредиће колике ће нам плате бити у будућности а на крају крајева и у каквој ће земљи једнога дана живети наша деца.
Моја додуше живе на Новом Зеланду, али и они би се радо вратили у Србију.
И такву Србију ја бих волео да изградимо. Србију, у коју ће пожелети да се врате сви они који су некада из ње отишли.
Поздрав и до скорог виђења,
Зоран